Монада (филозофија)
Монада (грч. монас.) Јединица. Недјељива, конститутивна јединица. Основа нематеријалног свијета и проста, посљедња честица цијелог свемира. Филозофски појам настао још код античких филозофа старе Грчке који је први научно систематизовао и елаборирао Готфрид Вилхелм Лајбниц[1]
Поријекло
[уреди | уреди извор]Појам из грчког језика. Означава јединицу- јединичност.[1]
Тумачење по Ивану Клајну
[уреди | уреди извор]| „ | недјељива цијеловита јединица, недељиво цијеловито биће, | ” |
Монада је према Питагори бројчана јединица, за Платона идеја, према Ђордану Бруну атом, а Лајбницу проста супстанцијална јединица од каквих је саздан цијели свемир.[1]
Змачење по Малој просветиној енциклопедији
[уреди | уреди извор]У старој хеленској филозофији монада означава јединственост као принцип бића.[2]
Значење по Светиславу Марићу
[уреди | уреди извор]Монада је
| „ | Метафизички атом, посљедњи, нематеријални елеменат стварности, недјељив, неподложан утицају споља, сам од себе промјењљив , обдарен опажањем и тежњом | ” |
О монади Опћа енциклопедија ЈЛЗ
[уреди | уреди извор]Монада је и по овој енциклопедији „јединица“, за Платона идеја, за Питагору и Еуклида број. Касније је у Хришћанству Бог сматран монадом монада. То се схватање у Хришђанству задржало све до учења Ђордана Бруна који спаја питагорејско схватање монаде са демокритовом идејом атома. Лајбниц први развија систематско учење о монадама у свом дјелу фр. La Mmonadologi. Он, између осталог, тврди да је монада просто, супституцијално-динамично и материјално биће или центар сила, субјект доживљених стања. Монада стоји у одређеним односима с другим монадама као и према цијелини свих монада; она “репрезентира“ и „одсликава“ универзум према својој „тачки гледишта“ и степену свијести....[4][3]
Монада по Браниславу Петронијевићу
[уреди | уреди извор]По Лајбницовом сљедбенику, српском филозофу Браниславу Петронијевићу монада је појединачна свијест, недјељиво биће; њени атрибути су свјесност и воља. Материја се састоји од релативно несвјесних атома- монада.[4]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в Клајн И. и Шипка М, Велики речник страних речи и израза, Прометеј, Нови Сад, 2008. г.
- ^ Група аутора, Мала енциклопедија Просвета, Просвета,Београд, 1959.г.
- ^ а б Марић С, Филозофски речник, Дерета, Београд, 2004. г.
- ^ а б Група аутора, Енциклопедија лексикографског завода, Југословенски лексикографски завод, Загреб, 1962.г.
